Ideološka heterogenost Studentske liste protiv Vučićevog kriminala i duboke države

Šesti je oktobar 2000-te godine. Da li je to kalendarski taj ili neki drugi dan tog valjda najvažnijeg meseca u novijoj istoriji Srbije, i nije toliko bitno. Jer, u političkom slengu opozicionog (a jedno kratko vreme i vladajućeg) miljea Srbije od tada naovamo, značenje tog datuma dobija gotovo kosmičku dimenziju nečeg što se suštinski nije dogodilo, a trebalo je i moralo je, jer je proklamovano. I svi uglavnom znamo šta se dogodilo. A šta nije?
Dakle, od tog 5.oktobra, koji traje i traje, dešava se tranzicija vlasti (obratimo pažnju na ovaj pojam!) sa jednog kriminalnog režima, koji je devedesetih vodio i izgubio ratove koje zvanično ne priznaje da je vodio i ne priznaje da ih je izgubio, ratove u kojima su počinjeni nebrojeni, pa i masovni zločini od vojski i paravojski koje je taj režim finansirao i obučavao, hiperinflaciju dotad nezabeleženu u istoriji čovečanstva, stvorio ambijent sveopšte nesigurnosti i za svoje komšije u regionu, ali i za sopstvene građane, ambijent u kojem cvetaju i sitni i krupni kriminal… tranzicije vlasti (!) na koga?
Na šaroliko društvo nazvano DOS (Demokratska opozicija Srbije), u kojem i u vreme njegovog nastajanja vladaju međusobne surevnjivosti između „velikih“ i „malih“ stranaka, između dojučerašnjih pripadnika iste ideološke podloge, a sada onih koji bi da s onim drugima nemaju ama skoro ništa zajedničko, između onih koji su za jedinstven front protiv Miloševićevog režima i onih koji su protiv toga, i da ne nabrajamo koje još, a ima ih…
Taj šaroliki politički konglomerat (ili možda pre rogova u vreći), koji na kraju čine „svi osim Vuka (Draškovića – op.a)“, a u kojem dominiraju „kombi“ stranke nedavno otcepljenih od onih koji takođe uzimaju učešće u DOS-u, uspeva ne samo da pobedi tadašnji kriminalni režim na izborima za predsednika Jugoslavije 24. septembra, kada njihov kandidat Vojislav Koštunica već u prvom krugu osvaja preko 50% glasova, nego i da tu od režima osporavanu izbornu pobedu odbrani na ulici, desetak dana kasnije, dotada najvećim mitingom u istoriji zemlje, ispred Saveznog parlamenta, 5.oktobra. Ta ogromna masa ljudi koja se slila u centar Beograda, a kojoj je prostor između Saveznog i gradskog parlamenta, uključujući i Pionirski park koji je široj javnosti danas poznatiji kao Ćacilend ili Ćacistan, bio pretesan, nikada nije valjano prebrojana, tj. procenjena. Procene idu od oko 500.000 pa do milion i više ljudi, koji su tu stigli iz svih krajeva tadašnje SRJ (Srbije i Crne Gore), ali pre svega iz Srbije. Svejedno, kolika god da je bila, ta masa vrlo ljutih na režim, na skoro sve scenarije spremnih građana, bila je respektabilna i za onaj izuzetno represivni aparat, te su neki elementi tog aparata u vrlo kratkom roku prešli na pobedničku stranu…
A među njima, nažalost, i oni koji su prethodno žestoko okrvavili ruke i napunili sopstvene džepove. Jer, govorili su potom DOS-ovci horski – nije se moglo drugačije protiv Miloševića (sic!).
A među onima koji su im dali svoj glas, i koji su možda i začepili nos kada su zaokružili DOS, bilo je i onih koji su se od samog početka čudili „prekrštavanju žaba u babe“, ali su verovali da će „babe“ kad-tad pročistiti svoje redove, i „žabama“ pokazati put nazad, tamo gde pripadaju. Avaj!
Među istim tim biračima/glasačima naravno da većina nije shvatala da se metastaziranom kriminalu ne može baš tako lako stati u kraj.
Neki su ih tada tešili, govoreći: „Demokratija je spora, ali dostižna. A naši životi su kratki, pa mi postajemo malo nervozni“. A drugi su se radije prisećali Sokrata (470-399. pre Nove ere) i njegovog briljantnog: “… Lopovi i prevaranti će hteti važne državne funkcije, a demokratija će im to dati. Kada lopovi i prevaranti preuzmu vlast, jer kriminalci i zločinci teže za moći, nastaće gora tiranija nego u bilo koje vreme monarhije i oligarhije”.
Da li je Sokrat bio i vidovnjak, ne znamo. Znamo samo da je bio jako mudar. I da se ono što je DOS instalirao u ono kratko vreme koje je proveo na vlasti svakako ne može nazvati tiranijom, ali ni demokratskim, nego preciznije partokratskim sistemom pod plaštom demokratije. Koji je tek kasnije izrodio – tiraniju. Koji joj je, u najmanju ruku, kumovao.
Kao da plagira poznati jednopartijski sistem, protiv kojeg su se zvanično svi oni iz DOS-a borili, a u kojem se po nacionalnom ključu određivalo ko će biti šta unutar tog monolitnog sistema, tako su i ovde po partijskom ključu podeljene osvojene poluge vlasti, da se svi naplate za pobedu. Kao da naplaćuju ratnu odštetu, tako nekako.
Naravno, za tu pobedu neophodno je bilo da se naplate i oni koji su finansirali njihove aktivnosti u vreme opozicionog delovanja, pa je (jeftina) prodaja ili bolje reći predaja banaka i velikih državnih privrednih sistema postala normalizovana pojava, sa vrlo samouverenim i od sopstvenih sponzora podržanim objašnjenjem da privatizaciju treba uraditi po hitnom postupku.
A razočarenje onih koji su ih birali bivalo je sve veće i veće.
I sukobi unutar DOS-a bivali su sve otvoreniji i ratoborniji. Vrhunac je bio još uvek nerasvetljeno do kraja, u pogledu političke pozadine, ubistvo premijera Srbije dr Zorana Đinđića.
I tako, revolucija 5.oktobra nastavljala je da traje, ali do onog što su mnogi očekivali, raskida sa prethodnim režimom i sistemom, a s tim ni iznete od nekih aktera DOS-a, ideje o lustraciji za sve one koji su doprineli uništavanju društva, nije došlo. Što je u opozicionoj javnosti iz devedesetih prepoznato kao nikad dočekani – 6.oktobar.
I zato sada oni koji nikada nisu dočekali 6. strepe i za 26. Nemajući poverenje pre svega u demokratiju, koja i u svojim „kolevkama“ pokazuje neko drugo lice od onog koje nam je bilo predstavljano kao uzorno.
Potom, tu je i sasvim očekivano nepoverenje u sopstvenu decu, koja su nosioci Programa Studentske liste, u kojem je proklamovana promena funkcionisanja društvenog sistema (a ne samo promena vladanja!). Nije mala lista sumnji u njihove sposobnosti – u neiskustvo, pre svega – iako su u prethodnih dve godine pobune protiv kriminalnog režima pokazali ne samo da su iskusniji od iskusnih, nego i da su istrajniji od istrajnih, ali i kreativniji od kreativnih…
Tu je, naravno, i zebnja onih koji podržavaju Studentsku listu, da bi njihova ideološka heterogenost, obuzeta energijom vlasti, mogla i da pocepa ovu do sada izuzetno koherentnu grupu intelektualaca. S jedne strane zebnja, a s druge, one protiv koje se bore, plamti nada da će duboka država oličena pre svega u BIA-i, i ovog puta odraditi svoj prljavi posao i pocepati ih na nepomirljive deliće.
Ali, vratimo se mi programu Studentskog pokreta i njihovim ključnim tačkama.
Pa je tu prva celina koja se zove – Srbija ili mafija. Uz potpuno definisanje šta sledi ako im se pokloni poverenje, počev od formiranja proverene policijske jedinice koja samostalno istražuje korupciju i hapsi odgovorne bez političkih opstrukcija… Zatim, tu je Zakon o poreklu imovine, kao i lustracija (!!!)
U okviru ove tačke svog programa, najavili su i Usvajanje zakona o poreklu i oduzimanju nelegalno stečene imovine, kadrovsko jačanje Poreske uprave, kao i lustraciju javnih funkcionera koji su kršili zakone i ljudska prava. Miriše li to na 6.oktobar? Miriše, da. Ali, da li to znači da je i izvodivo? Posebno imajući u vidu dubinu duboke države koju su betonirale i Miloševićeva i Vučićeva tehnologija vladanja.
Iako za izglasavanje zakona, podsetimo, imaju komotnu apsolutnu većinu: 140 ili 141 od 250 poslanika u parlamentu. Pod uslovom da ta grupa i dalje bude koherentna kao i do sada. Na ono suprotno računa, sasvim sigurno, i odlazeći režim, ali računaju i odlazeće opozicione stranke, koje su pometene rezultatima izbora.
Kao jako važnu za ozdravljenje društva, Studentski pokret i Studentska lista proklamovali su i departizaciju javnog sektora, što znači ukidanje partijskog udomljavanja, uvođenje strogih konkursa i postavljanje stručnjaka umesto partijskih kadrova na čelo javnih preduzeća.
Dakle, sve suprotno partokratizmu DOS-a.
U okviru celine Srbija ili mafija važno mesto zauzela je i tačka Oslobađanje medija, sa jasnim ciljevima u vidu deblokade i departizacije REM-a, oslobođenja RTS-a, preispitivanja odgovornosti medija koji su širili govor mržnje i preraspodele nacionalnih frekvencija.
Neke ostavke i smene u državnim medijima (RTS i RTV), kao i izvinjenja gledaocima u udarnim emisijama, već nagoveštavaju dalji tok stvari. Studentska lista smatra da izvinjenja nisu dovoljna, ali da podržavaju ostavke i smene odgovornih.
U okviru tačke ili dela programa U znanju je moć najavljuju, kao nadopunu prethodno navedenog, između ostalog, i ekonomiju znanja i podršku preduzetnicima, tj. povezivanje univerziteta i instituta sa privredom, uz grantove i subvencije za domaće startapove, inovatore i poljoprivrednike, sa fokusom na privredu visoke vrednosti umesto jeftine radne snage.
Naravno da će stari sistem i duboka država sve učiniti da zaštiti svoje pozicije. I naravno da će buškati i sabotirati iz sve snage kako bi pokazali i dokazali da „deca nemaju pojma“.
A ta deca koja, ne zaboravimo, uz sebe imaju i svoje profesore koje cene i vole (na listi od 250 njihovih kandidata je preko 160 doktora nauka!!!), a koje su strpljivo i studiozno birali da im pomognu u ozdravljivanju društva, izgleda da ipak misle šahovski, a ne šibicarski. Pa predviđaju poteze protivnika i po nekoliko koraka unapred. Tako izgleda sada, kada pišem ove redove, a istorija koja buja pokazaće da li oni koji su rođeni posle tog famoznog 5.oktobra mogu da realizuju konačno i sanjani 6-ti? Da li su oni zapravo i rođeni baš zato da bi se konačno desio 6.oktobar?