Aleksandar Vučić je napustio predsednički kabinet, ali se ambicije da upravlja Srbijom nije odrekao. Godinama je odlučivao i o pitanjima za koja Ustav nije predvideo predsedničku nadležnost, a sada nastoji da se vrati na čelo izvršne vlasti. Vučić nikada nije želeo da bude predsednik Srbije u ustavnom smislu te funkcije, već njen vladar, sa autoritetom kojem će se povinovati ministri, direktori, državni službenici i svi oni kojima od političke poslušnosti zavisi položaj. A vladar, po samoj prirodi takvog odnosa, ima podanike. Građanin republike raspolaže pravima koja mu ne može oduzeti predsednikovo nezadovoljstvo, dok podanik svoju sigurnost meri stepenom naklonosti gospodara. Vučićev način upravljanja državom odavno je pokazao kojem od ta dva odnosa daje prednost.
Ustav Republike Srbije izričito zabranjuje političkim strankama da neposredno vrše vlast ili da je potčine sebi, a upravo je protivustavno potčinjavanje institucija postalo jedno od osnovnih obeležja naprednjačke vladavine. Partijska aproprijacija državnog aparata sprovođena je preko kadrovskih postavljenja, političke protekcije i mreže poslušnika koji su javna ovlašćenja tretirali kao produžetak stranačke hijerarhije. Od ministra koji čeka odobrenje partijskog rukovodstva do direktora koji od zaposlenih očekuje prisustvo mitingu, svako takvo postupanje predstavlja poricanje samostalnosti institucije kojom upravljaju. Srbija je za četrnaest godina takvog upravljanja dovedena do institucionalne erozije u kojoj se zakon sve češće doživljava kao prepreka političkoj volji, a profesionalna odgovornost kao nepotreban rizik za sopstvenu karijeru.
Srbija je posle Slobodana Miloševića dobila Aleksandra Vučića, a sa njim i obnovljenu praksu koncentracije moći oko jednog političkog autoriteta. Istorijske okolnosti nisu iste, ali patrijmonijalno shvatanje vlasti, prema kojem se javnim ustanovama upravlja kao ličnim posedom, ostalo je prepoznatljivo. Sjaši Kurta da uzjaše Murta.
Danas se ta politička tradicija suočava sa mogućnošću koju njeni protagonisti najmanje vole da razmatraju: da građani odluče kako više ne žele da njima upravljaju isti ljudi. Ispred biračkih mesta od jutros se formiraju ogromni redovi, dok posmatrači prijavljuju brojne nepravilnosti, uključujući ugrožavanje tajnosti glasanja, fotografisanje listića i sumnje na kupovinu glasova. Građani čekaju da ostvare svoje pravo, a pojedinci pokušavaju da i sam čin glasanja podvrgnu kontroli. Fotografisanje glasačkog listića je sredstvo dokazivanja političke poslušnosti, što samo pokazuje koliko je daleko moguće otići u pretvaranju slobodnog izbora u predmet partijskog nadzora. Veliki brat te gleda, a od podanika se još očekuje da mu sami dostave dokaz svoje odanosti.
Razumljivo je, doduše, zbog čega deo partijskog aparata strepi od promene vlasti. Vlasnik radnje koji uredno plaća porez i posluje u skladu sa zakonom ne bi smeo da strahuje od toga koja će stranka sutra upravljati opštinom. Sasvim drugačiji problem ima onaj ko je zahvaljujući političkoj protekciji nezakonito dobio posao, izbegavao propise ili sticao imovinsku korist na štetu javnih sredstava. Takvima odgovara arbitrarnost, jer im omogućava ono što u uslovima jednake primene zakona ne bi mogli da ostvare. Partijski rentijeri zato sopstvenu sigurnost predstavljaju kao nacionalnu stabilnost, a mogućnost da izgube privilegije kao opasnost po državu. Njihov interes za opstanak postojeće vlasti nema mnogo veze sa patriotizmom, ali ima veoma mnogo sa računicom.
I dalje se, uprkos svemu, mogu čuti ljudi koji za sebe tvrde da su apolitični. Ti možeš da budeš apolitičan u državi gde to ne znači ništa. Međutim, tamo gde se zapošljavanje uslovljava stranačkom podobnošću, gde javni funkcioner utiče na postupanje institucije i gde je političko poznanstvo postalo svojevrsna zamena za zakonom zagarantovano pravo, ravnodušnost ne predstavlja zaštitu od političke samovolje. Možete se odreći političkih rasprava, ali se time ne odriču svojih ovlašćenja oni koji odlučuju o vašem poslu, obrazovanju, lečenju ili pravnoj zaštiti. Uverenje da politika nema nikakve veze sa svakodnevnim životom obično se rasprši čim za ostvarivanje sasvim običnog prava neko zatraži stranačku preporuku.
Ukoliko studentska lista osvoji parlamentarnu većinu, zateći će državni aparat u kojem je partijska poslušnost godinama određivala kadrovska postavljenja, profesionalno napredovanje i raspodelu javnih resursa. Izborni poraz Srpske napredne stranke neće istovremeno ukloniti njen uticaj iz ministarstava, javnih preduzeća, policije i lokalne uprave. Iza tog uticaja stoje čitave mreže političke protekcije, ali i ljudi koji su pristajali na ponižavajuće uslove da bi zadržali zaposlenje, dobili produženje ugovora ili izbegli odmazdu nadređenih. Ne može se izjednačiti odgovornost direktora koji ucenjuje zaposlene sa odgovornošću radnika koji pod pretnjom otkaza odlazi na stranački miting. Upravo je u toj asimetriji moći sadržan jedan od najtežih oblika političke zavisnosti. Partijski klijentelizam je vremenom prodro toliko duboko u javnu upravu da će njegovo uklanjanje zahtevati mnogo više od izborne pobede, a svaki nosilac javne funkcije koji bi svoj položaj upotrebio za opstrukciju zakonito izabrane vlasti učestvovao bi u nastavku partijske uzurpacije države.
Ukoliko, pak, pobedi Vučićeva lista, izborna većina neće izbrisati prijavljene nepravilnosti, političke pritiske niti duboko nepoverenje prema institucijama koje se godinama optužuju za pristrasnost. Već tokom današnjeg glasanja stižu prijave fizičkog zastrašivanja, a objavljeni su i snimci napada maskiranih muškaraca na kontrolore studentske liste u Pančevu. Svako ko fizičkim nasiljem pokušava da spreči kontrolu izbora napada sam postupak kojim građani ostvaruju svoju suverenost. Za policiju, tužilaštvo i izbornu administraciju tu nema prostora za političku kalkulaciju. Ukoliko bi se ispostavilo da pojedini nosioci javnih ovlašćenja štite nasilnike ili prikrivaju njihove postupke, njihova odgovornost ne bi se iscrpljivala u profesionalnom propustu, već bi obuhvatala zloupotrebu poverene državne moći.
A ako rezultat bude osporen, Srbija će se suočiti sa posledicama dugogodišnjeg potčinjavanja institucija političkim interesima upravo u trenutku kada joj je njihova samostalnost najpotrebnija. Tada će se videti koliko je ljudi u državnom aparatu sposobno da postupa po zakonu i bez odobrenja stranačkog rukovodstva, a koliko je sopstvenu profesionalnu odgovornost davno zamenilo ličnom lojalnošću. Policijski starešina koji bi postupao po nalogu stranačkog rukovodstva, umesto u granicama zakonskih ovlašćenja, učestvovao bi u uzurpaciji javne vlasti. Nijedna izborna pobeda ne oslobađa odgovornosti za nezakonito postupanje, kao što nijedan izborni poraz ne daje pravo na opstrukciju, zastrašivanje ili nasilje. Oni koji su godinama poistovećivali sopstveni politički opstanak sa opstankom Srbije moraće da prihvate da država ima pravo da nastavi da postoji i funkcioniše bez njih. Njihova spremnost da to prihvate biće daleko ozbiljnije merilo odnosa prema ustavnom poretku od svih dosadašnjih zaklinjanja u Srbiju, narod i državne interese.