U Srbiji je pojam fašizma zarobljen u školskom muzeju: crne košulje, Mussolini na balkonu, Hitler 1933, marševi, zabrana stranaka i čitav dekor jedne epohe kojoj se uporno traži doslovna repriza. Ta infantilizacija istorije Aleksandru Vučiću savršeno odgovara. Skoro jednu i po deceniju personalizuje državu, disciplinuje institucije, oko sebe učvršćuje političku kamarilu, proizvodi unutrašnje neprijatelje i lojalnost pretvara u merilo društvene podobnosti. Reč fašizam se pritom i dalje drži kao termin pretežak za sadašnjost, pa se ono što je politički očigledno razvlači kroz blaže dijagnoze o autoritarizmu, populizmu i zarobljenim institucijama. Vučić je pitanje kako ostati na vlasti rešio tako što je vlast ugradio u samu državu, u tužilaštvo, policiju, medije, javna preduzeća, lokalne uprave i klijentelističku mrežu koja bez tog sistema nema ni funkciju ni sigurnost. Pred nama je poredak sa svim bitnim elementima fašizma i tako ga treba nazvati.
Fašizam ovde označava poredak koji državu personalizuje oko vođe, narod meri nacionalnom podobnošću i političkom lojalnošću, protivniku osporava legitimno mesto u zajednici, institucije disciplinuje prema jednom centru i nasilje nad neposlušnima normalizuje kao sredstvo političkog održanja. Srpska varijanta tome dodaje radikalski kontinuitet i opsesivnu potrebu da se iznova određuje ko je „pravi“ Srbin.
Vučićev sistem počiva na zavisnosti koju je godinama pretvarao u političku disciplinu. Funkcija, napredovanje, direktorsko mesto, medijska zaštita, tender, posao u javnom sektoru ili običan mir pred državnim aparatom imaju svoju političku cenu, pa ljudi vrlo brzo nauče šta se od njih očekuje i bez eksplicitne naredbe. Tužilac ne mora da dobije poziv da bi znao političku težinu predmeta, uredniku nije potrebno posebno upozorenje da bi razumeo gde prestaje dopušteno, a činovnik koji godinama radi u takvom sistemu savršeno razlikuje građanina sa zaleđinom od građanina koji u ruci ima samo zakon.
Gleichschaltung počinje tamo gde naređenje postane suvišno, jer institucija već zna kome treba da se prilagodi. Srpska verzija je nešto manje pedantna, više klijentelistička, prožeta vezama, telefonskim pozivima, partijskim dugovima i strahom od pogrešnog koraka, ali upravo zato duboko prodire u svakodnevno ponašanje. Telefonski poziv, partijski dug i zavisna karijera kod nas obavljaju isti posao i instituciju nauče da reaguje pre nego što nalog uopšte stigne. Vučićev najveći politički uspeh nije broj naredbi koje je izdao, već broj ljudi kojima naredba više nije potrebna.
Tužilaštvo u Vučićevoj Srbiji godinama živi pod političkom supremacijom čoveka koji nema nijedno tužilačko ovlašćenje, ali se ponaša kao da mu pripada poslednja reč o gotovo svakom predmetu koji vlast proglasi važnim. Dok je bio predsednik Republike, Aleksandar Vučić je pred kamerama određivao motive, označavao krivce, saopštavao ko laže, ko priprema nasilje, ko ruši državu i šta se navodno dogodilo pre nego što tužilac završi posao za koji je jedini zakonom ovlašćen. Slučaj Danke Ilić je gotovo groteskna koncentracija te prakse. Predsednik države javnosti saopštava šta se dogodilo dok je krivični predmet još daleko od sudskog epiloga, telo deteta nije pronađeno, a postupak tek pokušava da utvrdi ono što je politički vrh već izgovorio kao gotovu stvar. Još je grotesknije kada vlast raspolaže snimcima, informacijama i detaljima koje porodice žrtava, advokati ili sama javnost ne mogu da dobiju, pa država dobija feudalnu raspodelu znanja: vlast zna, institucija ćuti, građanin čeka. Ako u jednom sistemu imate tužilaštvo koje predsedniku naočigled svih dopušta da prejudicira predmete, raspolaže dokazima pre stranaka u postupku i svakodnevno zauzima prostor krivičnog gonjenja, njegova autonomija ostaje nomen sine re. Najpreciznija slika takvog tužilaštva nalazi se svega nekoliko desetina metara od njegovih kancelarija. Preko puta, u Pionirskom parku, mesecima je stajao Ćacilend, naseljen osuđenicima čije su profesije i zanimanja lakše opisive Krivičnim zakonikom nego biografijom, veteranima JSO, nasilnicima i batinašima pod policijskom zaštitom. Tužilaštvo je, doslovno, imalo predmet sopstvene nemoći preko puta zgrade. Samo bi mu poneki šator zaklonio vidik.
Pad helikoptera sa sedmoro mrtvih i Gašićem koji je danas ponovo ministar odbrane, Doljevac sa Babićem i snimkom koji je Vučić po sopstvenom priznanju video, a porodica poginule žene nije, Milić posle ubistva na Senjaku i Vesić posle šesnaest mrtvih pod nadstrešnicom pokazuju koliko je ovaj sistem usavršio jednu naročito odvratnu političku veštinu. Odgovornost se ne mora ukloniti ako se javnost može iscrpeti dok ne stigne sledeća tragedija. Funkcioner preživi nekoliko nedelja naslovnih strana, povuče se iz prvog kadra i sačeka da novi mrtvi potisnu prethodne.
Aleksandar Vučić nije ideološki rođen u Briselu, a ni njegova današnja politika svakako nije nastala iz vakuuma. Pre Brisela postojali su Šešelj, „sto Muslimana za jednog Srbina“, Miloševićevo Ministarstvo informisanja, radikalska skupštinska klupa i „Bulevar Ratka Mladića“. Radikalski nukleus, naravno, nije nestao, samo je naučio kako lepo da namesti kravatu pred ambasadorima. Ove jeseni više se ne mora ni prikrivati, jer Šešeljev sin i Vjerica Radeta izlaze na izbore na Vučićevoj listi „Ujedinjena Srbija“.
Glorifikacija Ratka Mladića pripada tom istom ideološkom kontinuitetu. Ratni zločinac ostaje podoban za nacionalni kult, njegovo ime za mural, parolu i politički sentiment, dok se suočavanje sa zločinom tretira kao manjak patriotizma. U toj „Ujedinjenoj Srbiji“ najpre se meri ko je, po njihovim parametrima, dovoljno Srbin, dovoljno patriota i dovoljno poslušan, a tek zatim mu se određuje mesto u političkoj zajednici.
Čanak je za taj politički govor već napravio univerzalni obrazac.
„Braćo ( ) i sestre ( ), kucnuo je čas da i mi ( ) uzmemo svoju sudbinu u svoje ruke. Protivprivredna tvorevina ( ) oduvek je pravila privid svog prosperiteta na jeftinom radu nas ( ) i jeftinim sirovinama istrgnutim iz grudi naše majke ( ), i sa tim treba prekinuti. Neki kažu da se u ( ) trebaju govoriti i drugi jezici osim ( ), a ja vas, braćo i sestre, pitam: ako se u ( ) neće govoriti ( ), gde će se onda na svetu govoriti? Za našu nacionalnu propast najodgovorniji su ( ) i ( ), i to je svakom dobronamernom građaninu ove zemlje jasno. Zato, braćo ( ) i sestre ( ), pozdravljam vas starim ( ) pozdravom: sloboda ili smrt.“
Praznine se popunjavaju imenima naroda, države, jezika i neprijatelja. Ostatak je već spreman za upotrebu.
Fašistička politika počiva na homogenizaciji zajednice, na potrebi da se pluralizam predstavi kao slabost, a razlika kao sumnja. Vlast sebi prisvaja pravo da deli potvrde o tome ko je, po njenim parametrima, pravi Srbin, patriota i legitimni deo naroda. Upravo je ta uzurpacija prava da se meri nečija pripadnost narodu jedan od najčistijih fašističkih elemenata Vučićevog političkog jezika. Čanak je to sažeo brutalnije i preciznije: „fašistička kaljuga“.
Zato je studentski pokret Vučiću postao daleko opasniji od klasične opozicije. Njegov aparat ume da samelje opozicionog lidera, da ga uceni, pošalje mu policiju na vrata, pretresa stan, presretne ga na ulazu u zgradu ili ga nedeljama razvlači kroz tabloide. Sa desetinama hiljada mladih ljudi bez jednog gospodara, jednog predsednika i jedne centrale ima mnogo ozbiljniji problem, pa pokušava jedino što poznaje, da pronađe gazdu i tamo gde ga nema, da proizvede nalogodavca, finansijera, ambasadu, „obojenu revoluciju“, bilo šta što će autonomnog čoveka ponovo pretvoriti u nečiji instrument.
Studentima, toj istoj „srpskoj deci“ koju vlast priziva svaki put kada joj zatreba patriotska patetika, lomljene su vilice, kosti i rebra, da bi potom njihovi napadači dobijali aboliranje, relativizaciju i političku zaštitu. Tu se završava svaka sentimentalna priča o „Ujedinjenoj Srbiji“. Po njihovim parametrima, ujedinjenje znači da poslušni ostaju unutar političkog tela, dok se neposlušnima patriotizam proverava pendrekom, tabloidom i policijskim zapisnikom.
Orwellovo Ministarstvo ljubavi je laboratorija političkog slamanja u kojoj O’Brien Winstonu Smithu oduzima pravo na sopstvenu percepciju. Dva i dva mogu biti pet ako Partija tako zahteva, jer kontrola ponašanja nije završetak posla dok čoveku ostaje merilo kojim razlikuje istinu od laži. Smith na kraju sopstvene oči predaje Partiji, a sa njima i poslednju mogućnost da stvarnost postoji nezavisno od vlasti.
Vučićev medijski sistem svakodnevno radi upravo na tom lomljenju percepcije. Policija prebije studenta, a u udarnom terminu traži se kadar u kojem je student „napao policiju“. Šesnaest ljudi pogine pod nadstrešnicom, pa centralna tema postanu oni koji „zloupotrebljavaju tragediju“, dok desetinama hiljada ljudi koji izađu na ulicu do večeri već budu pronađeni strani gazda, finansijer i geopolitička namera. Ponavljanje obavlja ostatak posla, pa i sopstvene oči postaju politički sumnjiv izvor.
U Sobi 101 O’Brien ne nagađa čega se Winston plaši. Partija to već zna. Dovoljno dugo ga je posmatrala, slušala i proučavala da mu na kraju pred lice stavi pacove, njegov najdublji i najličniji strah, i njime ga dovede do izdaje Julije. Takvo znanje o čoveku vlasti daje mapu njegovih slabosti i mogućnost da represiju prilagodi baš njemu, bez potrebe da udara naslepo.
Pegasus je mogućnost da država uđe u telefon bez vrata, ključa i svedoka. Izraelski sistem daje pristup porukama, fotografijama, kontaktima, lokaciji, mikrofonu i kameri, praktično čitavom privatnom životu koji savremeni čovek svakodnevno nosi sa sobom. Prisustvo takvog alata u Srbiji znači da policijski dosije i fizičko praćenje više nisu gornja granica državnog nadzora. Winston Smith je makar znao gde stoji telekran. Savremeni čovek ga puni svake večeri i ostavlja pored glave.
Čovek pre javne rečenice počinje da računa njenu cenu, pre protesta posledice, a pre sukoba sa institucijom sopstvenu nemoć. To je politička verzija naučene bespomoćnosti i možda najtrajnije Vučićevo nasleđe, jer građanina ne treba neprekidno kažnjavati kada je dovoljno dobro naučen da kaznu očekuje.
Rasprava o tome da li je reč fašizam preoštra političku dijagnozu svodi na pitanje bontona. Aleksandar Vučić je gotovo jednu i po deceniju taj poredak ugrađivao u institucije i svakodnevnu političku praksu Srbije, od tužilaštva kojem je javno zauzimao prostor do države koja protiv neposlušnog građanina raspolaže rasponom od tabloida i pendreka do Pegasusa. Ja nemam nameru da mu iz pristojnosti tražim blaže ime.